Stvarnost, na žalost

Kažu da se ljudi i Svet vremenom menjaju. Činjenica je da je vreme „prolazna kategorija“, baš kao i čovek.  To bi,  zar ne,  trebalo da znači da su  i životne  okolnosti promeljive, jer  ih  svojim postojanjem i karakterom oblikuje čovek sam . Međutim, samo (ne) srećnici, i to oni retki, imaju „privilegiju“ da u  životu  sretnu „personu“   koja uspešno odoleva  vremenu, okolnostima,  promenama svetova, različitim karakterima . . . Nije u pitanju hrabrost.  Nije u pitanju  ni posebnost. Daleko je i od genijalnosti. Stvar je vrlo prosta, mada zvuči komplikovano – „nađi motiv, lako ćes i sredstva“ – i Svet je tvoj.  Tek,  dovoljno za uvod:
Dakle,....
Srbija.  Mesto, malo. Ipak, dovoljno veliko da bude važno i dovoljno malo da palanački mentalitet, udvornički folklor i balkanski primitivizam budu dominantne kategorije uspeha .  
Beše to na početku poslednje decenije dvadesetog stoleća. Neuki, ali „sposobni preduzetnik“,  odlučio je da promeni Svet. Mada je od tog Sveta malo šta video. Ipak, dovoljno da shvati da ga treba menjati. Po svojoj meri i u svoju korist.
Ovo je priča o fenomenu srpske satire novog veka. (Sreća pa je Domanović neće čitati). „Velikan svog doba“ opstaje  na sceni pozorišta bez publike. Predstava još uvek traje. Čin poslednji. Ali nema ko da spusti zavesu.

Čin prvi

Zima je. Sećam se, bio je petak. Radovao sam se novom vikendu. Odlučio sam da odem tamo. Pozvali su me i rekli, dodjite i ponesite sa sobom „to i to“. Pristao sam. Nisam ni razmišljao.  Za razliku od većine, nisam očekivao ništa. Želeo sam da se što pre završi. Žurio sam kući. Posle pola sata čekanja u zadimljenoj prostoriji  u potkrovlju neugledne zgrade, sa oko stotinak  lica koja nije bilo teško zaboraviti, pojavio se „velikan prvi“, pun  sebe. Sa cigaretom u ustima i dubokim glasom, obratio se . Jasno i glasno. Trudio se da svima stavi do znanja koliko je važan.
„Prozivaćemo Vas po azbučnom redu. Molim, budite  kratki i jasni. Za sve Vas, ovo je prilika da promenite svoj život. Idemo .... Aleksić..... pođite samnom“.
Bio sam zbunjen,  nisam shvatio ko je „velikan prvi“ . Iskreno, nije mi se svideo. Tada sam  ljude još uvek doživljavao vizuelno. Nisam bio sposoban da ih analiziram, pa mi je izgled „velikana prvog“ bio odbojan.  Imao je ogromne podočnjake, nalik onima koje imaju pisci, boemi, slikari, umetnici. Obraza žutih od duvanskog dima, praznog pogleda, potrošenog u noćima kafanskog života. Na levom ramenu je visila izlizana kožna tašna, puna ko zna kada zaboravljenih beležaka u kojima, shvatiću kasnije, nije pisalo ništa važno. Tek po neki broj telefona, podsetnica „prijatelja“  čijeg se lika ni ne seća, a još manje razloga zbog kojeg je ostavljena.
Sačekao sam da na mene dođe red. Kada me je svojim baritonom prozvao, ustao sam i ušao unutra. Delovao je ponosno, zadovoljno. Priznajem, bio sam uplašen. Nisam znao šta treba da radim. Nisam uspeo ni da sednem, a već mi je u ruke gurnuo parče papira na kome su bile ispisane neke tabele. Trebalo ih je ispuniti suvislim odgovorima na nesuvisla pitanja. Ponašao sam se, verovatno, kao i većina tog dana. Seo za sto i pisao sve što je od mene traženo. Ime, prezime, godinu rođenja, broj telefona, interesovanja, zbog čega sam tu i td.  „Velikan prvi“ je , valjda već umoran od gomile „nesrećnika“ koje su  znatiželja, očaj ili  nešto treće naterale da tog petka gacajući januraski sneg te 1993. godine, stupe na njegovu scenu, skočio sa stare fotelje  u kojoj je sedeo, prišao i rekao:
„Daj to ovamo“. „Imao si dovoljno vremena da popuniš“.
„Hajde, pričaj“, počni da čitaš“. „Da čujemo“.
I, zaista, počeo sam da čitam tekst koji je, pretpostavljam napisao „velikan prvi“. Gomila glupih rečenica o nekoj saobraćajnoj nesreći koja se nikada nije dogodila. Niko nije nastradao. Sećam se, neki stari automobil,  žute boje, sleteo je sa puta i završio u nekoj njivi. Vest je bila napisana tako da nije imala ni početak ni kraj.  Tek da nešto  piše. Ipak, pročitao sam i pošto sam završio, pogledao u kameru. Onu  koju obično koriste za snimanje svadbenih veselja, i čekao. Posle tridesetak sekundi tišine, koja je trajala kao večnost, „velikan prvi“  se zakašljao i reko:
„U redu, hvala. Slobodan si. Kontaktiraćemo te za nekoliko dana.“
Ustao sam i otisao. To je bilo sve tog petka. Već u subotu sam želeo da zaboravim tu avanturu. Bez želje da se bavim analizom i dajem ogovore na  pitanja, poput onog „šta mi je ovo trebalo“. A, trebalo mi je.

Čin drugi

Ponedeljak. Opet, ista zima. Sneg i dalje pada. Telefon zvoni. Javljam se. Glas „velikana prvog“. Uplašio me je.
Kaže: „Prošli ste, dođite sutra „tu i tu“ i ponesite  „to i to“.
Pitao sam se, ima li smisla. Šta da radim „tamo“. Ipak, krenuo sam. Stigao za petnaest minuta. Bila je to ona ista prostorija. Samo što nas nije bilo stotinu, već desetak. Ja i nekolicina ljudi čija  lica nisam uspeo da zapamtim. „Velkan prvi“ počinje svoje predavanje. „
Posao koji  vas čeka je odgovoran, lep i zahtevan. Od vas se očekujem  da mu se posvetite. ...“
Na trenutak sam prestao da slušam. Posmatrao sam. Mahao je rukama. Pušio. Lica oko mene su mi delovala smešno, jadno. Svi su ga gledali. Čnimi se, niko nije ni treptao. „Velikan prvi“ je izgledao kao artist u cirkusu koji svojom veštinom hipnotiše publiku. Osećao sam se kao klovn kojem je scenario već poznat i  jedva čeka na svoju tačku. Da se predstava što pre završi. Idemo dalje...
Kada sam nastavio da slušam, čuo sam:
„Bio sam „to i to“, radio „to i to“, „da nije bilo mene ne bi bilo ni njih“.... „Ja sam stvorio to i to“.....  I opet:
„Zahvaljujući meni, oni su postali to što danas jesu“.
Baš tada, setio sam se stihova jedne pesme koja kaže : „Izgube ljudi dušu, pa se dive“.
Ovoga puta „velikan prvi“ nije se divio drugima, već sebi. Predstava za nemu publiku  bila je na vrhuncu. Samo se čekao aplauz. Ipak, izostao je. Bilo mi je milo.
Ulsedilo je čitanje imena onih koji su „prošli dalje“. Svi su bili u strahu. „Velikan prvi“ je  izgovarajuči imena nas „smrtnika“ koji ne pripadamo svetu njegovom, sa posebnim žarom precrtavao one koji su bili ispod „kriterijuma“. Na tom spisku me nije bilo. Shvatio sam da predstava još uvek traje, nesvestan, šta me još čeka. To što me je „čekalo“, potrajalo je mesecima.

Čin treći

Počeli smo da radimo, ali niko nije znao kako treba. Bili smo prvi. Televizija.  
„Ovo ćemo ovako, a ovo onkao. Ne brinite, to se tako radi“, govorio je.
Sećam se, bio je prvi dan u nekom mesecu. Valjda je bilo važno da počnemo prvog dana. I, počeli smo. Kao dete koje uči  da čita, a ne zna sva slova. Sriče i muči se. „Velikan prvi“ je znao sva slova, ali nije bio siguran šta se piše velikim, a šta malim. Ne zna to ni danas. Nije ni važno. On je ipak „velikan“. Znao je da je „televizija život“  i da tu ima novca -  tako  je govorio. U tim okolnostima, počeli smo da radimo. Učio nas je pravilima, svakodnevno. Sedeo je u novoj crnoj fotelji. Sećam se, nosio je cudne pantalone sa velkim žutim kockama na zelenoj podlozi i tregerima. Kao „čovek od iskustva“ delio je radne zadatke. Mada nikada nije video kako funkcionise televizija, odlučio je da je „postavi“. To je trebalo da znači:
„To se ovako radi, gledajte i učite“.
Gledali jesmo, neki su i učili, a mnogi čudili. Bio sam među njima.

Čin četvrti

Dok je oko nas besneo rat, na do tada jedinoj televiziji, gledali smo „stvarnost“ koju su kreirali apostoli nove Srbije. Naš „Velikan prvi“ kreirao je svojim idejama, sličan svet pun iluzija. To je, valjda trebalo i mi da naučimo i prihvatimo kao model za preživljavanje. Priznajem, ništa mi nije bilo jasno. Njemu međutim jeste. Stigle su prve reklame. Od njih je trebalo živeti.  Potpuna  improvizacija i amaterizam, bili su baza novog posla. I krenulo je. Plivalo je,  dok je „velikan prvi“ veslao u svom smeru. Nizvodno, naravno. Uzvodno tada niko nije plovio.  Pitao sam se, a šta ako se nasukamo?  Na usputnim stanicama uz obalu, sakupljao je „velikan prvi“ sve putnike. Kriterijum je bio jedan: budi mlad i lep. Nikako pametan. Ako jesi, trudi se da to niko ne primeti.
Na jednoj od tih stanica, uskočiše  dva pajaca.  Podsećali su me na one vesele klovnove, dvorske lude sa smešnim kapama koje smo kao deca gledali u pozorišnim i cirkuskim predstavama. On je bio „man“, a ona „buba“. Već prvog dana dobili su takve nadimke. Osmislio ih je „velikan prvi“.  
„Estrada je to“ – govorio je.
Čovek i insekt, zanimljiv spoj. Zapravo, jedinstven,  model ’93.  Vrlo brzo, postali su zvezde. Tv show bez koncepta. Važno je da se peva. I, pevali su. Potrajalo je. „Velikan prvi“ je zadovoljno trljao ruke. Stvorio je mutanta,  insekt-čoveka, koji je donosio novac i slavu.
A, onda je jednoga dana, baš kao u onoj dečjoj bajci, mutant porastao i progutao stvoritelja. U stvari, stvoritelj je progutao samog sebe. „Velikan prvi“ po sopstvenom priznanju, je više od televizije, populatnost i slave, voleo „miris keša“. Miris mu se osladio, pa je bilo iluzorno očekivati da će zarađeno ostajati u fioci. Zašto ne poneti nešto i sa sobom.
„Pa, zaslužio sam“, razmišljao je.
Dok su „man“ i „buba“ uživali u slavi lakih nota i svetlu švercovanih reflekotra, „velikan prvi“  je pravio sopstveni tv program i zarađivao. A, onda je „patres familias“ ili mali preduzetnik sa početka priče, shvatio da se posao stvaranja medijske imperije oteo kontroli. „Man“ i „buba“ grickali su svoje žrtve. „Velikan prvi“ , idejni tvorac u zelenim pantalonama sa velikim žutim kockama, konačno je bio najuren. Nestao je. Niko se nije raspitivao kuda je otišao. Shvatili smo kasnije, nije daleko.

Čin peti

Ne sećam se.

Čin šesti

Već sam davno zaboravio „Velikana prvog“.  Sa broda koji je plovio nizvodno, nestali su  i „man“ i „buba“. Ni, broda se više nisam sećao. Bio sam daleko. Nisam znao da li još uvek plovi, da li se nasukao, možda ga drže usidrenog u nekoj luci. Ima li novog kapetana?

Čin sedmi

Leto je je bilo dosadno. Pet godina kasnije. Slučano na ulici sretoh jednog od putnika sa brodice na kojoj sam i ja bio. Obradovao sam se. Kurtoazno razmenio nekoliko rečenica i pitao šta je sa brodom, putnicima, sa „velikanom prvim“. Dobio sam odgovor  čijih se detalja više ne sećam. Sećam se jedino rečenice da brod još uvek plovi, ali sporije i da „velikana prvog“niko više nije video“.

Jedan rat se taman završio, a već su svi govorili o novom. Ovoga puta nismo ratovali među sobom. Pretili su nam drugi. Leto je prošlo, jesen i zima. Stiglo je proleće. Sve me je tada podsećalo na bajku o Caru Trojanu i kozjim ušima.  Istina se nije govorila. Ko bi se usudio da oglasi da Car ima kozje uši, ostao bi bez sopstvenih.
Priznajem, pao mi je na pamet tada „velikan prvi“. Pitao sam se gde li je, čime se bavi. Zna li da car ima kozje uši. Plaši li se i on da to nekome kaže. Setio sam se priča o hrabrosti „velikana prvog“, sposobnostima koje još jedino krasiše Napoleona.
Novi rat je počeo. Zavukli smo se u najbliže rupe, čekajući da nas iz njih neko istera. Ja sam se brzo navikao i čekao. Razmišljao sam, da li je „velikan prvi“, onako hrabar, već napolju. Kako li se bori.

Čin osmi

Veče je bilo mirno. Neki praznik, čini mi se, verski. Sedeo sam  u sobi nedovršene kuće i gledao televizijski program. Baš tada, počele su vesti. Tih meseci, uvek iste:

1. „Blizu ponoći agresorski  NATOavion je bacio bombu na centar Beograda i pogodio zgradu pravosuđa u Nemanjinoj 9, u čijoj se blizini nalaze bolnica "Sveti Sava", porodilište, Pedagoška akademija, dve srednje škole i stambena zgrada.“

2. „"NATO mora da uvaži kategorički zahtev Rusije da agresija na SR Jugoslaviju odmah prestane", istakli su ruski parlamentarci u Beogradu koje predvodi predsednik Državne dume Genadij Seleznjov. Delegaciju su primili predsednik Slobodan Milošević i ostali najviši predstavnici u SRJ i SRS.“

Nekoliko trenutaka kasnije, negde u blizini pala je  bomba. Ili više njih. Izašao sam, video  iznad grada gust dim. To je bilo to, pomislio sam i vratio se nazad. Seo u fotelju i pojačao ton. Počele su nove vesti. U gornjem, desnom uglu ekrana, stajao je uobičajeni znak „vazdušna opasnost“. Vanredne vesti samo što nisu počele. Ekran crn. Uplašeni tehničar, zaboravlja da spusti regler na tonskoj mikseti. U programu se čuje glas muškarca koji u gužvi govori: počinjemo, počinjemo!
Počelo je. Špica. Predugo traje. U glavi i dalje isti glas. Pitao sam se: „Ko ovo beše“?  
I, video sam!  Bio je to „velikan prvi“! Ponovo! Zašto?
Bio je to ON. Na istom onom brodu sa kog je naglavačke izbačen na obalu. Sedi u istoj onoj crnoj fotelji, ali ovoga puta ne u svojoj kancelariji, već pred kamerom. Nije bilo vise zelenih pantalona sa velikim žutim kockama.
Sa patetičnim tonom u glasu, izgovarao je predhodno rukom ispisane rečenice na  listu papira.
Kako mu je pošlo za rukom?
„Velikan prvi“ sedi i čita, komentariše. Razume se u sve, setio sam se. On sve zna i sve ume. Vojna doktrina  i  strategija odbrane zemlje, već mu odavno nisu nepoznanica.
„Očekujemo snimke sa terena. Naši hrabri reporteri, večeras su na mestu događaja. Saznali smo, nekoliko projektila velike razorne moći, pogodlo je „to i to“. Još uvek ne znamo da li je neko nastradao. Ostanite uz naš program.“, završio je „velikan prvi“ svoj prvi javni ratni nastup.
Čekajući nastavak emisije, razmišljao sam o onome što sam video. Taj segment programa trajao daleko duže nego što sam uspeo da registrujem, zbunjen ponovnim vaskrsenjem „velikana prvog“ za kog smo svi verovali da je daleko, ili se možda izgubio pošto je, na brodu kojim ponovo plovi, proglašen „personae non gratae“.
Hrabri izveštači  sa broda, čiji je ponovo postao kormilar, brzo su doneli nove informacije i šokantne snimke sa mesta nesreće. Više od onoga što je bilo emitovano, šokirao me je novi detalj: Hrabri izveštači koji su po prohladnoj noći, na brzaka okupljeni, izvučeni iz skloništa ili kreveta, bile su žene. Sve do jedne!  Da, pomislio sam, to je „velikan prvi“ . Kavaljer. Žene imaju prednost, čak i u ratu. Tako on to radi. Sedeo je „velikan prvi“ u  studiju, vodio improvizovani program, siguran, zaštićen i profesionalno srećan. Eto prilike da obnovi slavu. Iskoristio ju je.Nisam ni sumnjao.

Razmišljao sam da li su hrabri oni koji o svojoj hrabrosti govore ? Jesu li možda od njih hrabriji avanturisti ....  „Velikan prvi“ nije bio ništa od toga.

Bio sam besan na sebe. Po prvi put, uplašio sam se „velikana prvog“  i činjenice da se u mom životu, gde god se zatekao, pojavljuje  kao Halejeva kometa. Definicija kaže da „Halejeva“ spada u red sjajnih kometa kratkog perioda. Uplašilo me je koliko su kratki.

Čin deveti

Rat je potrajao još nekoliko nedelja. „Velikan prvi“ se uživeo u  ulogu ratnog komentaora koji patetično plače,  čitajući tuđe izveštaje. Pozivajući na jedinstvo i slogu. Smenjivali su se sagovornici kojima je „oštro“ kao znalac postavljao pitanja. Radio je i radio....
Rat je završio. I „velikan prvi“ svoje. Ponovo je nestao i ostavio pitanje bez odgovora.  Kako je profitirao. Nije mi bilo jasno. „Velikan prvi“, taj kavaljer, profesionalac i znalac, otišao, bez dinara? Nemoguće!
Više od svega me je zanimalo, kako i koliko je zaradio. Da li je bio posebno nagrađen one noći kada je džentlmenski poslao hrabre reporter(k)e  da čeprkaju po zgarištu tražeći senzaciju za velikanovu lađu. Nisam dobio odgovor.

Čin deseti

Otišao sam i ja. Na nekoliko meseci.

Čin jedanaesti

Prošle su još tri godine. Ovoga puta nisam naivno poverovao ranijoj, lošoj, proceni da je „velikana prvog“ lako zaboraviti. Ipak, bio sam čvrsto rešen da mu ne dozvolim da ponovo postane zvezda trenutka.
Savim slučajno, saznao sam da je ponovo izbačen sa onog broda, iz istih razloga. Ponovo ga je „zbunio miris keša“. Nisam se raspitivao gde  je i šta radi. Ljudi koji su ga poznavali, govorili su  da je „ponovo u nekom poslu“. Da je većini ostao dužan. Sposobnost da smisli izgovor zbog kog je posao propao, a angažovani ostali bez novca, priznajem, fascinirali su me. Oni koji su imali sreće da gospodinu „velikanu prvom“ izvuku novac, dobijali su sitniš. Baš toliko je procenio da vrede.
Nastavio sam dalje. Ukrcao sam se u novi brod, na kom njega, proverio sam, nije bilo. Zadovoljstvo  je bilo neizmerno. Neću ga više videti. Nisam gubio vreme da drugima objašnjavam da je biti u njegovoj blizini vređanje sopstvene inteligencije. Bilo mi je to jasno.
Novi brod, mirna voda. Krenuli smo dalje. Niko nije više pominjao „velikana prvog“. Možda, tek ponekad, u nekoj anegdoti.
Kasnije su stizale vesti o tome gde je i šta radi. Znali smo da „keša koji miriše“ na ovom brodu nema. To nam je ulivalo nadu da će zauvek ostati na drugoj obali, jer „velikan prvi“ više nije plovio brodom.  Našao je, na kopnu, drugi izvor, dovoljno dubok, da dugo ne presuši.
„Velikan prvi“ je poput  sopstvenog izuma „čoveka insekta“ imao iste karakterne osobine. Osmeh u znaku $. Uvek je bio pun ideja. Fascinira  brzina kojim ih „lansira“. Zapravo ih nije bilo više od „nekoliko“. Poput one Halejeve komete, ideje su uvek iste, stizale u  novo  dvorište  u  jednakim vremenskim intervalima. Trebalo je njima fascinirati neuke, a gospodin „velikan prvi“ imao je moć da ih nađe, ubedi u svoje vanserijske menadžerske kvalitete. I naravno,  dobro naplati. Koliko je zaradio, ne zna ni sam.
I, tako, potisnusmo iz stvarnosti „velikana prvog“, verujući da ga više videti nećemo. I ako se pojavi, govorili smo, znaćemo kako ga se osloboditi.

Čin dvanaesti

Pokušao je sve. Radio svašta. Režirao, montirao, prodavao, pisao, varao, čak i kreirao.
Naša barka je, uprkos svemu, realitvno mirno plovila. Iz daleka smo, tek povremeno, posmatrali „velikana prvog“ i smejali se njegovim kreacijama. Sećam se da je jednun od svojih ideja u svetu „demokartskom“ prodao za velike pare. Treba, doduše, odati prizanje talentu da koji uspe da ubedi da i magla ima vrednost.  Kako je „velikan prvi“ umeo da se iz pepla ponovo vrati na površinu, cena je rasla. Gde ima novca, tu je i on. Nije bilo folklorno-estradne manifestacije  u čijoj organizaciji nije učestovao, nevladine organizacije  koja  je  „uočivši njegov talenat“  kasnije to skupo platila.  

Bližio se dan „D“. Toga nismo bili svesni.

Čin trinaesti

Verovali smo da se Svet promenio  petog oktobra. Ispratili smo stare, slavili nove. Ponovo počeli da putujemo. Već se navikli na Evropu, kopiravši je koliko smo mogli. Trudio se i „velikan prvi“, kopirao, menjao boje, prijatelje, strane.

Te srede, sedeli smo opušteno, čekajući da smena počne. Dogovarali se o narednom danu, iako se ovaj još nije završio. Bilo je pomalo dosadno. A, onda je iznenada neko utrčao i saopštio nam ono što će nas vratiti  tri godine unazad. Sa pitanjem, zar je sve bilo uzaludno.
12. mart 2003. godine.
Ne sećam se više kako se taj dan završio. Naredni je bio jos naporniji, i  onaj posle njega.  Do petka. U petak je „velikan prvi“ vaskrsnuo ponovo i to pred mojim očima. Stajao je patetično u nekom redu kome su svi, prolazeći, pružali ruke i izjavljivali saučešće. Ili je on to sve organizovao, ni danas nisam siguran. I to je imalo svoju cenu. Ovoga puta nisam bio ljut. Bilo mi je jadno.

Vratili smo se na svoj brod i nastavili dalje. Prošle su još tri godine.

Čin četrnaesti

Čuli smo da neko stiže. Na spektaklu koji je na brzinu organizovan, ušao je „velikan prvi“ na naš brod. Nisam imao vremena da se iznenadim, a već je počeo da govori. Govorio je dugo, sa cigaretom u ustima. Istim rečima kao i one zime ’93. Nšta se nije promenilo. Setio sam se svega .
„Bio sam „to i to“, radio „to i to“, „da nije bilo mene ne bi bilo ni njih“.... „Ja sam stvorio to i to“.....  I opet:
„Zahvaljujući meni, oni su postali to što danas jesu“.
Neskrivajući nezadovoljstvo što je kometa ponovo proletela, ubrzo sam postao „kao stvoren za eliminaciju“. „Velikan prvi“, međutim nije znao kako. U maloj grupi onih koji nisu voleli cirkuske predstave, čekao sam i posmatrao hoće li scenario biti drugačiji nego pre trianest godina. Nije bio.
Kapetan je brod zaustavljao u svakoj uvali, ukrcavali su se novi putnici. Skoro svakodnevno. Predstava je  mogla da počne.
Sklonjeni na stranu jer smo, kako je govorio, „sabotirali mladost i lepotu“, ugrožavajući „velikana prvog“  u pokušaju da još jednom pokuša uspe, posmatrali smo kako se „čovek-insekt“ razmnožava, jedući sve oko sebe.

Umeo je da izabere trenutak, potrči za kokoškom i očerupa je. Ovu koju je uhvatio čerupao je studiozno, objašnjavajući novim putnicima koje je doveo, da svako pero, zlata vredi. Sedeli smo i nemo posmatrali, nemoćni da bilo šta promenimo. Nije zaboravio da ponovi, da ništa lepše ne „miriše od keša“. I tu ga je pronašao. Novi putnici, učili su jedni druge poslu. „Velikan prvi“ delio je savete i sakupljao „mirišljavi papir“. Nizale su se ideje i projekti.

Sećam se da je jednoj gospođi ovdašnjoj, objašnjavajući da izgled para vredi, a „dobar strajling“ vodi ka uspehu, uzeo nekoliko hiljada evropskih novčanica, učeći je lepom ponašanju, friziranju i nastupu pred kamerama. I boja noktiju bila je presudna, govoro je. Mladima je delio savete: nije važno šta govorite, već kako izgledate. Narod to voli. Nedostajao je još samo čovek koji guta vatru ili jede gvožđe.
Zašto mi ovo zvuči tako poznato?
Pošto mu je kormilo borda prepušteno, nakrivio je kapu, na kojoj doduše nije bilo sidra, i uživao u plovidbi. Nas je vrlo brzo spopala morska bolest.
Neuke pomoćnice, prepoznatiljog stila, preuzele su na sebe upravljanje poslovima. Dok se „velikan prvi“ zadovoljno smeškao oduševljen kako izum funkcioniše, uveravao nas je da je „uspeo“ da stvori ono za šta smo se mi celoga života borili. Džepovi puni, ali ne naši. Činilo mi se da če postati tesni, da u njima više neće biti mesta ni za šta. Prevario sam se.  

Sedeli smo i čekali da se brod nasuka.  Medjutim, počeo je da tone.

Čin petnaesti

„Velikan prvi“ je očerupao kokošku i vrlo brzo  otišao. Okitio se perjem i više nije bio „Velikan prvi“ – postao je „Pelikan“.
Šta nas je snašlo, ponovo?

Čin šesnaesti

Uspeli smo da se dovučemo do obale. Olupinu je trebalo popravljati. Nismo znali kako. Ipak, uspeli smo. Ostavštunu „Pelikana“ čistili smo dugo. Neke tragove je bilo nemoguće ukloniti, ostali su kao ožiljci koji nikada ne zarastaju. Na svu sreću, ne na nama. Brod  je, shvatili smo, nepovratno oštećen. Ipak, mogao je da plovi. Krenuli smo ponovo.  Plašili smo se „Pelikana“ i njegovog novog povratka, ako ne tu, onda na nekom drugom mestu. Sa njim, ništa nije nemoguće. I potrajalo je još dugo.

Onda sam odlučio da ponovo odem. Ovoga puta na mesto na kome ga nikada  neću sresti. U to i dalje verujem. Našeg broda više nije bilo.
Treće vaskrsnuće „Pelikana“ dogodilo se vrlo brzo. I to na onom mestu sa kog je  otišao.  Na sreću,  starih putnika tamo više nije bilo. Razišli su se, kako ko.
„Pelinak“ je, okićen starim perjem, ponovo na tronu, svom. Ili kako mi je to, jednom prlikom saopštila, izbegla putnica – „Pelikan ponovo među Srbima“. Poželeo sam  da izbliza vidim  kako se olupina, tek zakrpljena, ponovo gura na pučinu. I, video sam čudo.Celodnevni cirkus. Mladi „hajduci“ okupljeni  preko noći, popuniše prazna mesta. Sa modernim (kako reče odbegla saputnica) „novokragujevačkim akcentom“.
Sedeo sam, gledao i smejao se. Mada mi nije bilo do smeha. Pitao sam se, šta je sledeće i koliko će ovo trajati. Imala li jo mesta u džepu. Zar je moguće da još ima onih koji nisu prevareni. Gde je nestala krojačica koja je sašila zelene pantalone sa tregerima i velikim žutim kockama? To je, očigledno, „Pelikan“ promenio stil.

Čin poslednji

Prošlo je još nekoliko meseci. Uobičajenih. Krenuo sam nekuda, poslom. Na  raskrsnici kojom sam prolazio zaustavio se automobil. Nisam obraćao pažnju, dok nisam čuo glas.
„Pelikan“ mi se uljudno obratio rečima koje nisam stigao da zapamtim. Odlučio sam da pobegnem što pre. I, pobegao sam. Ovoga puta zauvek!

Trčao sam!